Пише: Балша Брковић _________________ | На сцени је потпуно понижење не само једног конкретног (државног) универзитета, већ и саме идеје универзитета. Човјек би каткад могао да има осјећај да то није једина од великих идеја (великих цивилизацијских концепата) која је у ЦГ темељно понижена. Није ли врло слично и са демократијом, правом, дипломатијом, моралом... Зашто је овдје судбина сваке значајне ствари, концепта, идеје, да буде - понижена. Када сам прије неколико дана студентима у Никшићу рекао да сам за колону војних оклопних возила коју смо на путу срели, помислио да превози ректорку на њихов Јавни час, управо сам мислио на логику какве јужноамеричке војне хунте. Све у вези ректорке - од начина на који је дошла на ту функцију до модела дјеловања који се јасно указао приликом проблема (или неспоразума, како каже премијер) на Економском - показује да је њој (и онима који стоје иза ње) управо логика хунте много ближа него ли логика европског високошколског образовања. |
Моћ, када је без контроле и елементарног морала, увијек показује тенденцију да - понижава саму стварност. У роману “Звона за Ранкас” сјајног (и помало заборављеног) перуанског писца Мануела Скорсе (1928 - 1983), свемогући локални владар (који се, гле чуда, зове пуковник Монтенегро), након што је побио тридесетак побуњеника, инсистира да се у званичним папирима, као узрок смрти наведе - “масовна срчана кап”.
Наравно, зна пуковник, па још Монтенегро, да је такво што немогуће, али, његова потреба да се спрда самој стварности јача је од било каквих обзира, од било које потребе за увјерљивошћу. Они који вјерују да имају моћ понижавања стварности понајвише воле да игноришу - увјерљивост. Такав је био и избор ректорке. Увјерљив колико и “масовна срчана кап”. Од превелике моћи људи погубе све компасе. Стварност доживљавају као лично огледало, које попут онога из бајке мора свакодневно да понавља - Ти си најљепша на свијету.
На истом том Јавном часу чуо сам податак који је невјероватно говорљив. Једна од професорица које се не боје, саопштила је податак да иако су на факултету дијељени откази, они не знају колико колега је отпуштено. Ови то никоме не говоре, све се надајући да ће их милост Моћи погледати и вратити на посао. И ово личи на јужноамерички магични реализам, по рецепту пуковника Монтенегра.
Сваку играчку коју је до сада пожељена - ректорка је добила. Тако је и са актуелном титулом. Има ту један структурни проблем: неко ко води политичке кампање напросто не може бити доличан и “академски достојанствен” избор за највише звање једног универзитета. Зашто? Логика сваке политичке кампање почива на - жељи за побједом. По сваку цијену. То је мјера ствари. Такве кампање не презају од лажи, подметања, прљавих фалсификата, оваквог или онаквог лакирања стварности...
А све то је оно што је неспојиво са логиком универзитета, са логиком мудрословља, образовања, науке. Тамо није важна “побједа”, важан је увид. Истинит увид. Дакле, све оно што је супротно политичком, и сваком другом, маркетингу. Док је рекорке тамо гдје је имаћемо универзитет као политичко-маркетиншку агенцију.
А ректорка и њени се чуде - што се студенти и професори буне. Што им то смета у стварности која је за ректорку (и њене) сасвим ОК.
Изгледа да је ректорка преозбиљно схватила свој посао - завођења реда на универзитету. Било би лијепо да јој неко објасни да универзитет није ни позориште, а ни полицијска академија. А под њеном влашћу, почиње да личи баш на такве институције.
Непријатно је видљива њена потреба да понижава не само студенте, већ и професоре. Утисак је да би са том популацијом најрадије разговарала у каквој подрумској просторији, са јаком лампом упереном у лице онога кога саслушава... Наша пуковница Монтенегро.
Извор: www.vijesti.me
Наравно, зна пуковник, па још Монтенегро, да је такво што немогуће, али, његова потреба да се спрда самој стварности јача је од било каквих обзира, од било које потребе за увјерљивошћу. Они који вјерују да имају моћ понижавања стварности понајвише воле да игноришу - увјерљивост. Такав је био и избор ректорке. Увјерљив колико и “масовна срчана кап”. Од превелике моћи људи погубе све компасе. Стварност доживљавају као лично огледало, које попут онога из бајке мора свакодневно да понавља - Ти си најљепша на свијету.
На истом том Јавном часу чуо сам податак који је невјероватно говорљив. Једна од професорица које се не боје, саопштила је податак да иако су на факултету дијељени откази, они не знају колико колега је отпуштено. Ови то никоме не говоре, све се надајући да ће их милост Моћи погледати и вратити на посао. И ово личи на јужноамерички магични реализам, по рецепту пуковника Монтенегра.
Сваку играчку коју је до сада пожељена - ректорка је добила. Тако је и са актуелном титулом. Има ту један структурни проблем: неко ко води политичке кампање напросто не може бити доличан и “академски достојанствен” избор за највише звање једног универзитета. Зашто? Логика сваке политичке кампање почива на - жељи за побједом. По сваку цијену. То је мјера ствари. Такве кампање не презају од лажи, подметања, прљавих фалсификата, оваквог или онаквог лакирања стварности...
А све то је оно што је неспојиво са логиком универзитета, са логиком мудрословља, образовања, науке. Тамо није важна “побједа”, важан је увид. Истинит увид. Дакле, све оно што је супротно политичком, и сваком другом, маркетингу. Док је рекорке тамо гдје је имаћемо универзитет као политичко-маркетиншку агенцију.
А ректорка и њени се чуде - што се студенти и професори буне. Што им то смета у стварности која је за ректорку (и њене) сасвим ОК.
Изгледа да је ректорка преозбиљно схватила свој посао - завођења реда на универзитету. Било би лијепо да јој неко објасни да универзитет није ни позориште, а ни полицијска академија. А под њеном влашћу, почиње да личи баш на такве институције.
Непријатно је видљива њена потреба да понижава не само студенте, већ и професоре. Утисак је да би са том популацијом најрадије разговарала у каквој подрумској просторији, са јаком лампом упереном у лице онога кога саслушава... Наша пуковница Монтенегро.
Извор: www.vijesti.me