*Објављујемо љубавно писмо које је написао млади црногорски пјесник и велики таленат Давид Поповић. С нестрпљењем чекамо његову прву књигу!
________________________
По први пут дајем свом перу слободу да пише мојом руком причу о мени, теби... Мислима гоњен сјећам се твојих малених прстију око мојих док корачаш некако поносна крај мене... Чудно је колико је тај гест оставио трага, чак и перо сад задрхти на ту помисао...
________________________
По први пут дајем свом перу слободу да пише мојом руком причу о мени, теби... Мислима гоњен сјећам се твојих малених прстију око мојих док корачаш некако поносна крај мене... Чудно је колико је тај гест оставио трага, чак и перо сад задрхти на ту помисао...
На твојим очима су обитавале тамне густе гране неких далеких шума у којима бих се као неспретно дијете изгубио сваки пут кад погледам у дубину твог ока, дубљег од Бајкала, у којима су се зидине Дубровника осликавале док је осмијех грлио таласе... Дивно је гледати жар у твојим очима, попут цигарете болан, оне коју случајно дадох некој далекој ђевојци која ће постати диван дио мог живота... Волим твој прамен косе који ми се увијек подвуче под очи кад те загрлим, тако ме је нервирао безобразник да сам морао да намјестам твој меки образ на моје тврдо и неудобно раме... Ха, да,сјетио сам се кад си први пут причала о звијездама, како их волиш гледати, како би плесала на киши, оооо да како смо само смотано плесали на киши и фотографисали се код нечијег дворца, можда нашег у мислима... Можда никад нисам морао да паднем са глупог светионика, сјети се, насмиј се мени смотаном. Сјећам се суза у које бих радије заронио него у било које море, јер твоја је суза искована сваком нијансом плаветнила океана, а океан мој велики страх... Једном си ми заспала на рамену, твоји снови су пјевали док си се припијала уз мене на неком ужасном сједишту неког још горег аутобуса, али дивног путовања; морао сам да ти вратим, ја сам теби заспао у наручју на неком глупом тросједу на коме бисмо губили дане и слушали разноразну музику... Знам да волиш колаче, још више да их правиш, па ко те барем због тога не би волио, па тај суфле са кашичиом осмјеха и љубави је тако диван. Некад ми нестане ријечи и пишем узалудне поруке, а онда се сјетим речценице ,,Сви су знали да сам синоћ мислио на тебе кад сам рекао:"она кад погледа у балкон, он се у томе тренутку сруши", али није Бећковић знао колико је балкона остало да сруши неко други чији је поглед много љепши, е сад да зна Бећковић, онолико балкона колико сам пута стајао на свом не бих ли видио како долазиш! Ха! Средили смо га! Сва поезија овог свијета није довољна да опише тебе, а ни моје пјесме више не могу да одлијепе малу ђевојку са јако малим бројем ципелица и црвених, зелених старки коју ја јако волим. Шаптао ми је далеки мост на коме смо били, да је вирио док си ме љубила, погледај га... Али није могао уживати као ми... Престоница се дивила твом изгледу, а ти си била љепша од ње... Колико само пута је твој отац хтио да ме се ријеши ,књиге, позиви, ситнице и наше подвале... Назвао сам се корњачом са Галапагоса у једном пијаном тренутку а онда си је и виђела тамо у Дубровнику... Недостаје ми да ме пробудиш и онако мамурном ускочиш у кревет, топао... Сјећам се како си данима чекала наставак пјесме у којој је писац изгубио љубав те тетовиране јесени... Не пишем ово јер желим да узмеш цвјетић са дна хартије и посадиш га пред нашом малом кућицом из маште, већ ме тјера проклето перо... Двије године нису биле довољне да схватим, да се зауставим и видим да си ту... ни два дана нису била довољна да себи у лице кажем сваку најгору ријеч и клетву коју знам.... Ни 2 сата нису била довољна да кажем извини....али 2 минута твог присуства вриједе више од свега постојећег... Кад год да стигне ових пар ријечи до тебе, знај да ћу идућег дана чекати на нашој клупици пар сати, можда око 11-12,1,2,3, а можда до касно у ноћ, па понеси цвијетак са дна ове странице и обрадуј ме... Бићу бољи човјек, барем тих пар минута....