Пише: Татјана Бечановић _____________ | Како дивно мирише Домовина с јесени, доба је зрелости, па је све зрело. Али уместо крушака, падају некакви министри, трули још одавно, тек сад раскринкани, у јесен. Куда ли су то кренули? На доље, то им је архетипско усмјерење. Само зрело напријед! Нико вас неће заустављати. Ова ће јесен бити веома зрела, Домовино, коначно си спремна за њихово паденије. Драгоценост нашег времена не познају бахати господари Домовине. Сви ми морамо дочекати слободу, заслужили смо је и скупо платили својим страхом. Кад утроба заболи од страха, значи да је дошло време револуције, ослобађања, раскивања окова. |
Ако ви не знате шта да радите, питајте Његоша и Лалића. А знам да знате, треба само да на “фер и демократским изборима”, јер другачијих у Домовини нема нити ће их икад бити, изаберете најцрвенију ријеч. Знам да се све ваше буни против овог терора, против сијача страха, који испредају бескрајну причу о бићу и идентитету, а појма немају ни о једном ни о другом.
Ћерају вас да бирате између хлеба и ваздуха. Не говорим о слободи, ње смо се одрекли још на рођењу, онако “љуцки” у име Домовине, шта ће нам слобода кад имамо Њу, са све заставом и грбом. Визуелни идентитет нам је на завидном нивоу, маестрално се крећемо по њиховим МАПАма, које сакривају минска поља. Док гутате њихов хлеб, испечен од предизборног брашна, фали вам ваздуха.
Е, не може и једно и друго. Мислиш, удуших се ка’ црни Мујо. И треба, кад окове њихове не раскиваш, кад хлеб свој, зарађени, дозвољаваш да тумаче као њихов, који су они теби, јадноме и пониженоме, великодушно уступили на коришћење.
Вељи јеси, творче и Господи, и чудна су творенија твоја: Страх, Партија, Миго, Ректорка, Страх, Министарка науке, Нижа школа за највисочији црногорски на Цетиње, Спрдња, Аутоџада, па онда опет Страх... Пук по Домовини моли: Хљеб наш насушни дај нам данас, Господару.
Ево те све слушамо, и кад кажеш да је Миго паметан, и министарка да је научница, и ректорка да је академско чељаде - нико не сумња у твоје ријечи од милион долара. Нико не тражи слободу, она је отишла бољијема и вишијема, а нас једва и ти допаде. Нијесмо ти ми за боље, зато и не тражимо слободе, но да ово мало хљеба насушнога смочимо с мало ваздуха. Да душа дане. Смилуј се, па ћеш послије дератизоват.
А ово што страшно звучи нама је добро познато и блиско: тотално потчињавање, покоравање, понижавање, апсолутна послушност владајућој елити. Иако од свих могућих облика моћи имају само један - новац. Купују, продају, уцењују, “цењкау” се око моћи, лицитирају наш страх! Дискурзивну моћ могу само да сањају. Замуцкују њихови мрчени идеолози, на уста им, уместо речи, куља новац којег су се нагутали у току успеле “прифатизације”. Прифатили се Домовине и домољубних тема, онако мушки. Ријечи из уста мудрога љупке су, а безумнога прождиру усне његове, вели Проповедник.
Још само да откријемо ко је овђе мудар, а ко безуман. Ко ће себе прождријети устима својим, мржњом својом, лажима, плагијатима, фалсификатима, информерским џукелама. Збиља, ухватише плагијаторе и фалсификаторе на делу. Ма је ли то могуће! Делиријум откровења, али узалуд. По обичају, тресла се гора - родио се миш! Оволико афера, лажи и видео трака и слона би срушило, али авај! Вријеме не памти ни своје лице од јуче (Ј. Брковић).
Првосвјештеница храма науке, провјерена фалсификаторка, не да фотељу жива. Пуцајте, ја ћу и даље да будем утемељна у себи, то јест врхунском плагијату, лажи и фалсификату, ниједну параду прескочит нећу, а химну пјевам да сви чују - ја сам понос Домовине, Владе и Партије. Свака јој част! Рекох ја давно - громада је то!
Фалсификаторка, по свим европским стандардима и међународним критеријумима, задовољила је минимум услова за оставку. Али авај! Није полуђела да фотељу остави. Наставиће да ради оно што је значајно за њену државу - фалсификовање у име Домовине постаје нова мера патриотизма: за фалсификат вазда спремни. Лутка на концу и Ђаво на опрузи! Домољубни тандем безочно лаже и фалсификује за Домовину - тако нам и треба кад их пуштамо да своје фалсификате сервирају као врхунски државни интерес.
Ђе ти се ђеде харизма, енигмо ријешена, оста она као ребус, раскринкана, али се не зацрвење, треба за то имати дебео образ, у складу с контекстом. Збиља, окле нам долази то благоглагољиво и богоугодно чељаде!? А из Владе! Ах, какав контекст! Позоришта преужасна дигоше катедру на сред Домовине, па глуме: Господаре, љуте, намрчене, харизматичне, градоначелнике високога тропадежнога нивоа, ректорке - горске виле, бездушно безреференцијалне, вазда гладне.
Партијске сподобе балаве над умјетношћу Живка Николића, ваљају му име по својим неписменим непцима, а наричу над традицијом, као што су својевремено над функцијом. Мртва беба за срце уједа, али тамо - срца нема, само жудња да потраје власт.
Философи кажу да је човекова реч најтрајнији материјал. Сигурно нијесу у Црну Гору свртали, лутка на концу вели да ништа није лагала него је толико битна на плану међународне политике да је руше чак из европских центара, њу и њену успјешну каријеру партијског потрчка, са све харизмом, којом се напајала на непресушном извору код тамо неке Браће. Сурова садашњост у интензивној комуникацији с историјом наводи свијетли примјер неолибералног домољубља: Марко Миљанов продаје ауторска права на Примјере чојства и јунаштва Кинезима, не би ли му аутоџаду довели у Куче. Тако треба, Марко, прилагоди се законима неолибералног тржишта.
Домовино, твоје руке су окови, моћ и терор. Сањали смо те другачију, лијепу, плаву, слободну, мирисом мора окупану. Ко те изглибао, реци!? Ко те продао за шаку долара, реци, независни јаду наш и чемеру!? Ништа у теби независно није, као кокаинист висиш о њиховим идентитетским флоскулама, намештеним конкурсима, купопродајним уговорима, које ни три луда и два манита не би тако шесно саставила, висиш о њиховим скутима кад уморни се распојасају од продаје Тебе и твоје независности, нашега образа и достојанства. Независна, ђе ти се ђеде независност? Отеше ти је домољупци, уграбише као невјесту која им не припада. Куне Лалић с врха Лелејске горе, свадба је почела, а ви пушке не мрчите. На његовом лелејском језику, свадба - то је револуција, а невјеста - прелијепа слобода. Сањај, Домовино, кад нијеси за боље!
Ко о чему, они о националном питању, веле да је неријешено. Дрма им се идентитет, па га бетонирају, дозиђују на Цетиње, ђе би друго. “Најјефтинија врста поноса јесте национални понос. Јер он код свог носиоца одаје недостатак индивидуалних особина на које би могао да буде поносан, јер иначе не би посезао за нечим што дели са милионима других људи. Ко поседује значајне личне предности он ће, штавише, најјасније сазнати грешке сопствене нације, пошто их стално има пред очима. Али сваки јадник који нема ништа на свету на шта би могао бити поносан, посеже за последњим средством - да буде поносан на нацију којој управо припада” (Шопенхауер). Да видимо, у складу с неолибералном логиком, колико то кошта. Отворише на Цетињу школу, зову је факултет. Нек им буде.
Нема акредитације, нема лиценце. Ништа страшно, није први пут. То се, додуше, зове фалсификат, али не лични, као докторати и магистарски радови њихових кадрова, већ национални, државни - аминовала Влада лично. Државни фалсификат, јадо мој! Шта да радите кад државу ухватите у лажи? Докажи, мајчина шћери, ако ти баста, да лажу, да плагирају у сред Лелејске горе, гдје се само ђаволи легу. Ђаволи и змије. Ту ни закона, ни казне, само безвлашће тоталитарне власти. И збиља све буде баш онако како они речу. Миго градоначелник, у сан се не снило, али се зби. Дан ко зна који! Моје честитке Подгорици! Тако ти и треба! Да си за боље, боље би и добила! Поче мрчо одмах о нивоу.
Уснули су мачеви наше храбрости, не будимо их, јер срце нам је кукавичко, неће издржати, све ће страсти откуцати жбирима најхладнијег чудовишта, које се лажно представља: “Држава - то сам ја, нестане ли мене, нестаће сунца у вашем малом стану, нестаће вам неба над Ловћеном и Његоша под обрвама. Ја вас на узици водим, и Ја вам на уво шапућем све ваше појмове и све ваше истине! Чик погоди ко сам!?”
Пуцај, зоро, изнад Домовине, пуцај у сред срца ако треба, а требаће, пуцај, дако се раздани над нама и нашим страхом!
Ћерају вас да бирате између хлеба и ваздуха. Не говорим о слободи, ње смо се одрекли још на рођењу, онако “љуцки” у име Домовине, шта ће нам слобода кад имамо Њу, са све заставом и грбом. Визуелни идентитет нам је на завидном нивоу, маестрално се крећемо по њиховим МАПАма, које сакривају минска поља. Док гутате њихов хлеб, испечен од предизборног брашна, фали вам ваздуха.
Е, не може и једно и друго. Мислиш, удуших се ка’ црни Мујо. И треба, кад окове њихове не раскиваш, кад хлеб свој, зарађени, дозвољаваш да тумаче као њихов, који су они теби, јадноме и пониженоме, великодушно уступили на коришћење.
Вељи јеси, творче и Господи, и чудна су творенија твоја: Страх, Партија, Миго, Ректорка, Страх, Министарка науке, Нижа школа за највисочији црногорски на Цетиње, Спрдња, Аутоџада, па онда опет Страх... Пук по Домовини моли: Хљеб наш насушни дај нам данас, Господару.
Ево те све слушамо, и кад кажеш да је Миго паметан, и министарка да је научница, и ректорка да је академско чељаде - нико не сумња у твоје ријечи од милион долара. Нико не тражи слободу, она је отишла бољијема и вишијема, а нас једва и ти допаде. Нијесмо ти ми за боље, зато и не тражимо слободе, но да ово мало хљеба насушнога смочимо с мало ваздуха. Да душа дане. Смилуј се, па ћеш послије дератизоват.
А ово што страшно звучи нама је добро познато и блиско: тотално потчињавање, покоравање, понижавање, апсолутна послушност владајућој елити. Иако од свих могућих облика моћи имају само један - новац. Купују, продају, уцењују, “цењкау” се око моћи, лицитирају наш страх! Дискурзивну моћ могу само да сањају. Замуцкују њихови мрчени идеолози, на уста им, уместо речи, куља новац којег су се нагутали у току успеле “прифатизације”. Прифатили се Домовине и домољубних тема, онако мушки. Ријечи из уста мудрога љупке су, а безумнога прождиру усне његове, вели Проповедник.
Још само да откријемо ко је овђе мудар, а ко безуман. Ко ће себе прождријети устима својим, мржњом својом, лажима, плагијатима, фалсификатима, информерским џукелама. Збиља, ухватише плагијаторе и фалсификаторе на делу. Ма је ли то могуће! Делиријум откровења, али узалуд. По обичају, тресла се гора - родио се миш! Оволико афера, лажи и видео трака и слона би срушило, али авај! Вријеме не памти ни своје лице од јуче (Ј. Брковић).
Првосвјештеница храма науке, провјерена фалсификаторка, не да фотељу жива. Пуцајте, ја ћу и даље да будем утемељна у себи, то јест врхунском плагијату, лажи и фалсификату, ниједну параду прескочит нећу, а химну пјевам да сви чују - ја сам понос Домовине, Владе и Партије. Свака јој част! Рекох ја давно - громада је то!
Фалсификаторка, по свим европским стандардима и међународним критеријумима, задовољила је минимум услова за оставку. Али авај! Није полуђела да фотељу остави. Наставиће да ради оно што је значајно за њену државу - фалсификовање у име Домовине постаје нова мера патриотизма: за фалсификат вазда спремни. Лутка на концу и Ђаво на опрузи! Домољубни тандем безочно лаже и фалсификује за Домовину - тако нам и треба кад их пуштамо да своје фалсификате сервирају као врхунски државни интерес.
Ђе ти се ђеде харизма, енигмо ријешена, оста она као ребус, раскринкана, али се не зацрвење, треба за то имати дебео образ, у складу с контекстом. Збиља, окле нам долази то благоглагољиво и богоугодно чељаде!? А из Владе! Ах, какав контекст! Позоришта преужасна дигоше катедру на сред Домовине, па глуме: Господаре, љуте, намрчене, харизматичне, градоначелнике високога тропадежнога нивоа, ректорке - горске виле, бездушно безреференцијалне, вазда гладне.
Партијске сподобе балаве над умјетношћу Живка Николића, ваљају му име по својим неписменим непцима, а наричу над традицијом, као што су својевремено над функцијом. Мртва беба за срце уједа, али тамо - срца нема, само жудња да потраје власт.
Философи кажу да је човекова реч најтрајнији материјал. Сигурно нијесу у Црну Гору свртали, лутка на концу вели да ништа није лагала него је толико битна на плану међународне политике да је руше чак из европских центара, њу и њену успјешну каријеру партијског потрчка, са све харизмом, којом се напајала на непресушном извору код тамо неке Браће. Сурова садашњост у интензивној комуникацији с историјом наводи свијетли примјер неолибералног домољубља: Марко Миљанов продаје ауторска права на Примјере чојства и јунаштва Кинезима, не би ли му аутоџаду довели у Куче. Тако треба, Марко, прилагоди се законима неолибералног тржишта.
Домовино, твоје руке су окови, моћ и терор. Сањали смо те другачију, лијепу, плаву, слободну, мирисом мора окупану. Ко те изглибао, реци!? Ко те продао за шаку долара, реци, независни јаду наш и чемеру!? Ништа у теби независно није, као кокаинист висиш о њиховим идентитетским флоскулама, намештеним конкурсима, купопродајним уговорима, које ни три луда и два манита не би тако шесно саставила, висиш о њиховим скутима кад уморни се распојасају од продаје Тебе и твоје независности, нашега образа и достојанства. Независна, ђе ти се ђеде независност? Отеше ти је домољупци, уграбише као невјесту која им не припада. Куне Лалић с врха Лелејске горе, свадба је почела, а ви пушке не мрчите. На његовом лелејском језику, свадба - то је револуција, а невјеста - прелијепа слобода. Сањај, Домовино, кад нијеси за боље!
Ко о чему, они о националном питању, веле да је неријешено. Дрма им се идентитет, па га бетонирају, дозиђују на Цетиње, ђе би друго. “Најјефтинија врста поноса јесте национални понос. Јер он код свог носиоца одаје недостатак индивидуалних особина на које би могао да буде поносан, јер иначе не би посезао за нечим што дели са милионима других људи. Ко поседује значајне личне предности он ће, штавише, најјасније сазнати грешке сопствене нације, пошто их стално има пред очима. Али сваки јадник који нема ништа на свету на шта би могао бити поносан, посеже за последњим средством - да буде поносан на нацију којој управо припада” (Шопенхауер). Да видимо, у складу с неолибералном логиком, колико то кошта. Отворише на Цетињу школу, зову је факултет. Нек им буде.
Нема акредитације, нема лиценце. Ништа страшно, није први пут. То се, додуше, зове фалсификат, али не лични, као докторати и магистарски радови њихових кадрова, већ национални, државни - аминовала Влада лично. Државни фалсификат, јадо мој! Шта да радите кад државу ухватите у лажи? Докажи, мајчина шћери, ако ти баста, да лажу, да плагирају у сред Лелејске горе, гдје се само ђаволи легу. Ђаволи и змије. Ту ни закона, ни казне, само безвлашће тоталитарне власти. И збиља све буде баш онако како они речу. Миго градоначелник, у сан се не снило, али се зби. Дан ко зна који! Моје честитке Подгорици! Тако ти и треба! Да си за боље, боље би и добила! Поче мрчо одмах о нивоу.
Уснули су мачеви наше храбрости, не будимо их, јер срце нам је кукавичко, неће издржати, све ће страсти откуцати жбирима најхладнијег чудовишта, које се лажно представља: “Држава - то сам ја, нестане ли мене, нестаће сунца у вашем малом стану, нестаће вам неба над Ловћеном и Његоша под обрвама. Ја вас на узици водим, и Ја вам на уво шапућем све ваше појмове и све ваше истине! Чик погоди ко сам!?”
Пуцај, зоро, изнад Домовине, пуцај у сред срца ако треба, а требаће, пуцај, дако се раздани над нама и нашим страхом!