Пише: Александар Хемон _______________ | У доба слободарског социјализма, моји су се родитељи враћали с посла око пола четири. Моја сестра и ја смо били задужени да подгријемо ручак и поставимо стол. Док смо мајку с нестрпљењем очекивали зато што би увијек донијела неке занимљиве прехрамбене дрангулије, од оца смо на вратима, прије него што би скинуо ципеле, отимали штампу: сваки дан би доносио Ослобођење, а одређеним данима би стизали и часописи НИН, Свијет, послије Време - у раном дјетињству, петком би стизао Политикин забавник. У периоду од неких пола сата између скидања ципела и насипања супе, ми бисмо пожудно читали свјежу штампу. Ослобођење би се подијелило - мени спорт, сестри култура или ТВ програм, часописи би се, ако их је било, праведно раздијелили, а онда је слиједила борба за слободу читања штампе током ручка, пошто су родитељи имали непорециво право на читање прије него што се мало одспава. |
Слична би се борба водила и суботом ујутро, када би моја сестра или ја добровољно ишли на пијацу, углавном како бисмо могли купити Џубокс или Старт или Стрипотеку, плус суботње Ослобођење. По повратку бисмо гутали купљене часописе, док би нас родитељи ружили што за доручком, умјесто да причамо, читамо, а након доручка је ваљало избјећи усисавање или учење како бисмо могли још читати, за шта је WC био савршен.
Прсти би нам били црни и масни од штампарске боје, а и дан данас из запуштених, замрлих можданих ћелија могу дозвати мирис свјежег Ослобођења или Старта.
Сјетио сам се тога (и још којечега) док сам гледао госпођицу Потомство како се бори са спортским страницама недјељног Неw Yорк Тимеса. Госпођа и ја недјељом на сабаху подијелимо Неw Yорк Тимес и онда уз јутарњу кафу старомодно читамо. Потомству смо додали Спорт, пошто га нико никад не чита, а она се прво борила да те странице, које су веће од ње, расклопи, да би их онда лијепо подерала, к'о Ослобођење. И током тог дерања Неw Yорк Тимеса синуло ми је да, кад госпођица Потомство довољно порасте да уопште буде могла читати штампу, штампе највјероватније уопште неће ни бити. Једног дана ћу јој причати како смо се некад тетка и ја тукли око Ослобођења и објашњавати јој шта су биле новине, као што су мени моји родитељи некад објашњавали шта су наћве.
Јер штампа је у Сјеверној Америци, а и шире, на ивици капитулације. Већ неко вријеме, новине подносе велике губитке. Цхицаго Трибуне је објавио банкрот, као и Миннеаполис Стар Трибуне; Цхицаго Сун-Тимес је на умору и питање је дана кад ће се угасити; ЛА Тимес је објавио да отпушта 300 радника, око 70 из редакције; Неw Yорк Тимес продаје 19 од 25 спратова у својој згради, а једва су нашли некога да им посуди паре да плате дуг од 250 милиона долара којем је стигао рок исплате; диљем Америке, новине се или гасе или су на продају, али их нико не купује.
Криза је одавно попримила облике морбидне епидемије, али лијека слабо има. У посљедњих десет година, у 19 од 20 највећих америчких новина барем једном је промијењен главни уредник. Природа садржаја новина се убрзано мијења, а с тим и природа и профил америчке јавности. Цхицаго Трибуне убрзано затвара страна дописништва и промијенио је формат: сада је таблоид који има рекламе на насловној страни (као што то имају и Неw Yорк Тимес и Бостон Глобе), а од редакције се захтијева да однос између реклама и садржаја буде пола-пола. Читалац је све мање грађанин, а све више потрошач и то потрошач који све мање троши.
Директни кривац за пропаст штампе је, наводно, интернет, на којем је све џаба и са којим је де фацто одрасло неколико генерација младих потрошача који не виде разлога нити да новинама масте прсте нити да за то ишта плаћају. Отуд је број реклама које се објављују на штампаним страницама, и од којих америчке новине зависе много више него од продаје, катастрофално опао. Према писању злосретног Неw Yорк Тимеса, број страница са објављеним рекламама је између 2005. и 2008. у Неwсwееку опао 24%, у Тимесу 23%, у Неw Yоркеру 33%, у Роллинг Стонеу 32%, а часопис по имену Ендлесс Вацатион (Бескрајни одмор) је искусио пад од 58%.
Будући да ће тренутна рецесија резултирати још већим падом реклама - банкрот ланца трговина електронском опремом Цирцуит Цитy је, рецимо, директно резултирао укидањем многих локалних новина - тешко је замислити скори финансијски опоравак штампе.
Неки спас виде у елиминисању профита из читаве приче. Неw Yорк Тимес је недавно објавио коментар у којем се предлаже да се штампа - због своје друштвено-политичке важности - финансира на начин сличан финансирању приватних универзитета, који су у основи непрофитне фондације зависне од добровољних прилога. При томе би новине биле ослобођене пореза, али би заузврат морале одустати од било какве политичке платформе или активности. Нешто слично већ постоји: Про Публица, независна, непрофитна редакција, коју води бивши уредник Wалл Стреет Јоурнала и коју финансира приватна фондација, али која нема штампани облик. Други мисле да је могућа микронаплата - наплаћивање читања појединачних чланака на интернету, при чему би цијена била минимална, четвртина једног цента, рецимо.
А трећи мисле да је штампи оваквој каква јесте одзвонило и не само да јој нема спаса, него да је радикална промјена и више него добро дошла. Такви мисле да је демократизација информација коју је са собом донио интернет позитивна трансформација. Указују на консолидацију контроле над америчким медијима и с тим везану чињеницу да је 1993. већину америчких медија (новине, часописе, ТВ и радио станице, новинске и фотоагенције, издаваштво, итд.) контролисало педесет корпорација, а 2004. само пет. У том контексту раст тзв. блогосфере и могућност истовременог приступа разноврсним изворима информација буди демократске духове који сада слободно лебде по интернету. Свако ко има БлацкБеррy или иПхоне може свакодневно добивати вијести из десетина извора, а онда их може даље прослиједити.
Разлика између дјеце и одраслих је да дјеца не знају да се свијет мијења, нити су свјесни брзине. Одрасли - ево, рецимо, ја - то исувише добро знају и морају да жонглирају са прошлошћу која нестаје у недогледу живота и будућношћу која надолази као ФАП без кочница. Једног дана неће бити ни новина, ни масних прстију, ни нас.
(Извор: www.pescanik.net)
Прсти би нам били црни и масни од штампарске боје, а и дан данас из запуштених, замрлих можданих ћелија могу дозвати мирис свјежег Ослобођења или Старта.
Сјетио сам се тога (и још којечега) док сам гледао госпођицу Потомство како се бори са спортским страницама недјељног Неw Yорк Тимеса. Госпођа и ја недјељом на сабаху подијелимо Неw Yорк Тимес и онда уз јутарњу кафу старомодно читамо. Потомству смо додали Спорт, пошто га нико никад не чита, а она се прво борила да те странице, које су веће од ње, расклопи, да би их онда лијепо подерала, к'о Ослобођење. И током тог дерања Неw Yорк Тимеса синуло ми је да, кад госпођица Потомство довољно порасте да уопште буде могла читати штампу, штампе највјероватније уопште неће ни бити. Једног дана ћу јој причати како смо се некад тетка и ја тукли око Ослобођења и објашњавати јој шта су биле новине, као што су мени моји родитељи некад објашњавали шта су наћве.
Јер штампа је у Сјеверној Америци, а и шире, на ивици капитулације. Већ неко вријеме, новине подносе велике губитке. Цхицаго Трибуне је објавио банкрот, као и Миннеаполис Стар Трибуне; Цхицаго Сун-Тимес је на умору и питање је дана кад ће се угасити; ЛА Тимес је објавио да отпушта 300 радника, око 70 из редакције; Неw Yорк Тимес продаје 19 од 25 спратова у својој згради, а једва су нашли некога да им посуди паре да плате дуг од 250 милиона долара којем је стигао рок исплате; диљем Америке, новине се или гасе или су на продају, али их нико не купује.
Криза је одавно попримила облике морбидне епидемије, али лијека слабо има. У посљедњих десет година, у 19 од 20 највећих америчких новина барем једном је промијењен главни уредник. Природа садржаја новина се убрзано мијења, а с тим и природа и профил америчке јавности. Цхицаго Трибуне убрзано затвара страна дописништва и промијенио је формат: сада је таблоид који има рекламе на насловној страни (као што то имају и Неw Yорк Тимес и Бостон Глобе), а од редакције се захтијева да однос између реклама и садржаја буде пола-пола. Читалац је све мање грађанин, а све више потрошач и то потрошач који све мање троши.
Директни кривац за пропаст штампе је, наводно, интернет, на којем је све џаба и са којим је де фацто одрасло неколико генерација младих потрошача који не виде разлога нити да новинама масте прсте нити да за то ишта плаћају. Отуд је број реклама које се објављују на штампаним страницама, и од којих америчке новине зависе много више него од продаје, катастрофално опао. Према писању злосретног Неw Yорк Тимеса, број страница са објављеним рекламама је између 2005. и 2008. у Неwсwееку опао 24%, у Тимесу 23%, у Неw Yоркеру 33%, у Роллинг Стонеу 32%, а часопис по имену Ендлесс Вацатион (Бескрајни одмор) је искусио пад од 58%.
Будући да ће тренутна рецесија резултирати још већим падом реклама - банкрот ланца трговина електронском опремом Цирцуит Цитy је, рецимо, директно резултирао укидањем многих локалних новина - тешко је замислити скори финансијски опоравак штампе.
Неки спас виде у елиминисању профита из читаве приче. Неw Yорк Тимес је недавно објавио коментар у којем се предлаже да се штампа - због своје друштвено-политичке важности - финансира на начин сличан финансирању приватних универзитета, који су у основи непрофитне фондације зависне од добровољних прилога. При томе би новине биле ослобођене пореза, али би заузврат морале одустати од било какве политичке платформе или активности. Нешто слично већ постоји: Про Публица, независна, непрофитна редакција, коју води бивши уредник Wалл Стреет Јоурнала и коју финансира приватна фондација, али која нема штампани облик. Други мисле да је могућа микронаплата - наплаћивање читања појединачних чланака на интернету, при чему би цијена била минимална, четвртина једног цента, рецимо.
А трећи мисле да је штампи оваквој каква јесте одзвонило и не само да јој нема спаса, него да је радикална промјена и више него добро дошла. Такви мисле да је демократизација информација коју је са собом донио интернет позитивна трансформација. Указују на консолидацију контроле над америчким медијима и с тим везану чињеницу да је 1993. већину америчких медија (новине, часописе, ТВ и радио станице, новинске и фотоагенције, издаваштво, итд.) контролисало педесет корпорација, а 2004. само пет. У том контексту раст тзв. блогосфере и могућност истовременог приступа разноврсним изворима информација буди демократске духове који сада слободно лебде по интернету. Свако ко има БлацкБеррy или иПхоне може свакодневно добивати вијести из десетина извора, а онда их може даље прослиједити.
Разлика између дјеце и одраслих је да дјеца не знају да се свијет мијења, нити су свјесни брзине. Одрасли - ево, рецимо, ја - то исувише добро знају и морају да жонглирају са прошлошћу која нестаје у недогледу живота и будућношћу која надолази као ФАП без кочница. Једног дана неће бити ни новина, ни масних прстију, ни нас.
(Извор: www.pescanik.net)