Пише: Балша Брковић _____________ | Ова слика је - права слика једнога друштва, а не једне сједнице парламента: црногорски постмодерни феудализам тешко је представити илустративнијим детаљем. Овај начин употребе умјетности несумњиво је феудални манир. У бити имамо - потребу “великаша” да се овјековјече. Слика настала са оваквом интенцијом наручиоца стога не може бити ништа друго до - кич. Голи феудални кич. Када је Пикасо својевремено казао да је изум фотографије пресудно утицао на рођење нове, модерне умјетности, управо је мислио на превазилажење миметичке димензије слике. На дословност која више није морала бити тражена и очекивана од умјетности. Сликари су могли у нове свјетове... |
Али, “слика је платно премазано бојом” (Родченко, 1914). А што је све ова слика, осим “платно премазано бојом”? Овај раскошни “великашки” кич засигурно није истинита слика данашњег црногорског друштва. А које су истините слике нас у овоме времену? Јасно је зашто политичаре не занима одговор на то питање, али, није јасно зашто не занима и умјетнике.
Можда је права слика овога друштва - управо бјелопољска трагедија. Старији Подгоричанин ми каже да се чак ни 1946. и 1947, у биједи, глади и немаштини какву је данас тешко дочарати, сличне ствари нису дешавале. Данас, у XXИ вијеку, овдје се дешава да умиру бебе због небриге оних којима је посао да лијече. А не да воде евиденцију ко за кога гласа. Али, у једном ширем смислу овако језива цијена плаћа се управо зато што је ово друштво постало партијско. Када је мјера свега ваша оданост и спремност на све, потпуно је неважно да ли уз то и нешто знате. Да ли умијете да оперете руке. Или је баш ријеч о друштву прљавих руку. Није важно да ли је писац писмен, да ли је љекар етичан, да ли је сликар талентован... Важно је да им не сметају - прљаве руке. И сви - срећни.
И случај Економског факултета показује сву погубност партитократије. И још понечега. Када је именована садашња ректорка писац овога текста је изразио бојазан да она није у стању да “излијечи” универзитет. Нема изљечења гдје има прљавих руку, као што смо видјели.
Напротив, намјера и није била “изљечење”. Већ - уништење универзитета. Да Жданов васкрсне (мада, извјесно није вјеровао у ускрснуће), био би одушевљен овом “пионирком”. Она је и доведена ту да сломи било коју форму аутономног мишљења или, не дај боже, дјеловања, на Универзитету.
Ипак, не треба потцијенити отпор професора и студената са Економског факултета. Дјелују одлучно и компактно, и могли би ректорскин систем довести у проблеме. Уосталом, није ријетка ситуација да пропаст крене са неочекиваног мјеста.
У историји неријетко имамо ситуацију да неки догађаји које у почетку нико није видио као пресудне, изненада и неочекивано добију баш такав статус. Рецимо, кнез Феликс Јусупов и његови пријатељи убиством Распућина су намјеравали да прекину са бламирањем царске породице и спријече револуцију. Када је сибирски преварант уочи нове 1917. године убијен, народ је изашао на улице да слави и, ускоро је почела - револуција... Она прва, фебруарска, која је детронизовала Романове.
Ректорка, маниром члана президијума из времена Брежњева, поручује декану да оде са “академским достојанством”. И то - “чим прије, то боље”.
Мало је вјероватно да ће она са функције гдје је тако тужно залутала отићи са било којом формом достојанства. Али, то је цијена увјерења да вас је бог за све дао. Па нека народ изађе да слави ректоркину оставку...
А слика? Можда би сљедећа наручена могла бити грандиозна композиција “Ректорка убива аждају”? Она на коњу, а испод цичи копљем закуцана аждаја од студената и осталих. И нека је поставе у централни хол Универзитета Доња Горица. Ето, да све буде на свом мјесту.
(Извор: www.vijesti.me)
Можда је права слика овога друштва - управо бјелопољска трагедија. Старији Подгоричанин ми каже да се чак ни 1946. и 1947, у биједи, глади и немаштини какву је данас тешко дочарати, сличне ствари нису дешавале. Данас, у XXИ вијеку, овдје се дешава да умиру бебе због небриге оних којима је посао да лијече. А не да воде евиденцију ко за кога гласа. Али, у једном ширем смислу овако језива цијена плаћа се управо зато што је ово друштво постало партијско. Када је мјера свега ваша оданост и спремност на све, потпуно је неважно да ли уз то и нешто знате. Да ли умијете да оперете руке. Или је баш ријеч о друштву прљавих руку. Није важно да ли је писац писмен, да ли је љекар етичан, да ли је сликар талентован... Важно је да им не сметају - прљаве руке. И сви - срећни.
И случај Економског факултета показује сву погубност партитократије. И још понечега. Када је именована садашња ректорка писац овога текста је изразио бојазан да она није у стању да “излијечи” универзитет. Нема изљечења гдје има прљавих руку, као што смо видјели.
Напротив, намјера и није била “изљечење”. Већ - уништење универзитета. Да Жданов васкрсне (мада, извјесно није вјеровао у ускрснуће), био би одушевљен овом “пионирком”. Она је и доведена ту да сломи било коју форму аутономног мишљења или, не дај боже, дјеловања, на Универзитету.
Ипак, не треба потцијенити отпор професора и студената са Економског факултета. Дјелују одлучно и компактно, и могли би ректорскин систем довести у проблеме. Уосталом, није ријетка ситуација да пропаст крене са неочекиваног мјеста.
У историји неријетко имамо ситуацију да неки догађаји које у почетку нико није видио као пресудне, изненада и неочекивано добију баш такав статус. Рецимо, кнез Феликс Јусупов и његови пријатељи убиством Распућина су намјеравали да прекину са бламирањем царске породице и спријече револуцију. Када је сибирски преварант уочи нове 1917. године убијен, народ је изашао на улице да слави и, ускоро је почела - револуција... Она прва, фебруарска, која је детронизовала Романове.
Ректорка, маниром члана президијума из времена Брежњева, поручује декану да оде са “академским достојанством”. И то - “чим прије, то боље”.
Мало је вјероватно да ће она са функције гдје је тако тужно залутала отићи са било којом формом достојанства. Али, то је цијена увјерења да вас је бог за све дао. Па нека народ изађе да слави ректоркину оставку...
А слика? Можда би сљедећа наручена могла бити грандиозна композиција “Ректорка убива аждају”? Она на коњу, а испод цичи копљем закуцана аждаја од студената и осталих. И нека је поставе у централни хол Универзитета Доња Горица. Ето, да све буде на свом мјесту.
(Извор: www.vijesti.me)