Пише: Татјана Бечановић _______________ | Епско повјерење ректора УЦГ Предрага Мирановића у проф. др Новака Килибарду дирљиво је. Ако је уважени професор у пензији рекао да докторат ваља, ко у то може сумњати. Додуше, сумњу у његову објективност могла би побудити чињеница да је сам Новак Килабарда био предмет обраде у поменутој дисертацији јер су, вјеровали или не, његове умјетничке творевине обухваћене темом Статус усменога у црногорској писаној приповијеци 1990–2006. Коју ли је методологију користио кандидат за обраду приповједака члана Комисије? Ах да, у складу са фолклорним озрачјем – ја теби сердаре, ти мени војводо; ја теби исхвалим естетски квалитет, а ти мени докторат, иако је написан на само 200 страница. |
Додуше, сумњу у његову објективност могла би побудити чињеница да је сам Новак Килабарда био предмет обраде у поменутој дисертацији јер су, вјеровали или не, његове умјетничке творевине обухваћене темом Статус усменога у црногорској писаној приповијеци 1990–2006. Коју ли је методологију користио кандидат за обраду приповједака члана Комисије? Ах да, у складу са фолклорним озрачјем – ја теби сердаре, ти мени војводо; ја теби исхвалим естетски квалитет, а ти мени докторат, иако је написан на само 200 страница. Ко би се усудио овђе да спори квалитет кад органима Универзитета не можете доказати ни тако очигледно кршење процедуре? Ректор уопште не сумња у квалитет докторске дисертације, што је веома чудно с обзиром на то да је по струци физичар. Дакле, није се увјерио у квалитет читањем из прве руке, него нечијим ,,провјереним’’ ставовима из друге руке. Неко му је објаснио да квалитет није споран, а сазнали смо и ко. Човјек од повјерења.
Квалитет доктората, нажалост, у потпуности одговара квалитету процедуре. Међутим, сви моји приговори на квалитет одмах би, из добросуćедских центара, били протумачени као обрачун са менторима кандидата, што живијем што мртвијем. Процедура није нешто што се може субјективно интерпретирати, све нерегуларности огледају се у чињеницама а не у нечијем суду. Само још да нађем институцију у држави Црној Гори која је одговорна за регуларност процедура. Закон о високом образовању (члан 120, став 7) недвосмислено упућује на Министарство просвјете, а и мени се чини да управо у том грму лежи зец. Одатле је застригао ушима и наредио да се докторат брани, без обзира на процедуру: Имау ли приговор на квалитет? Немау!? Брани! Не можеш зецу, који је заузет грицкањем купуса, доказати да постоје правила нити објаснити шта је докторат – његове колеге зечеви то набављају по јефтиној цијени, па он мисли да је глодање државног купуса, некад званог Универзитет, сасвим нормална ствар.
Но, да се врнемо Страни Новаку, човјеку од повјерења! Ево његове истине изнесене у академском дискурсу, у жанру званом рецензија (20. 10. 1989. године):
,,Именован сам за трећег члана комисије за избор наставника Словеначке књижевности на Одсјеку за српскохрватски језик и југословенске књижевности... Др Војислав Никчевић, који, као и књижевник Бор, нема научне квалификације историчара језика и лингвисте написао је опширну расправу о Боровој претпоставци као озбиљном научном прилогу. Тиме др Никчевић наставља своје покушаје да се бави науком о језику, покушаје по којима је познат последњих година, као страствени козавивач да Црногорци говоре посебним, црногорским језиком. Дакако, озбиљна наука то Никчевићево интересовање не узима друкчије него као егзибиционизам једнога историчара књижевности.’’
Зар негативну рецензију оцу монтенегристике, језикословном генију!? Али ово бјеше давне 1989. године, дакле, прије но је човјек од повјерења еволуирао у жестоког домољуба без преćедана у повјесном ćећању народа мога.
Елем, у току поменуте процедуре највећи еволуционар у повјесном ćећању Домовине, мизогини козавивач предао се страстима старости, па је нимало академским дискурсом бљувао напола сварене фолклорно-руралне конструкције о женским докторатима и како се они стичу, и то баш када се испоставило да нема нити једне референце из књижевности 20. вијека. Да ли га је неко на Универзитету спријечио или упозорио на пристојност и академску етику? Боже сачувај! Таквима се вјерује.
Ректор тврди да је било опструкција у току процедуре што би значило да је јадни кандидат угрожен, међутим, било је управо супротно, што потврђује и састав нелегитимно изабране Комисије за одбрану, у којој нема нити једног професора са Студијског програма за црногорски језик и јужнословенске књижевности. Ђе смо се ђели? Моје колегинице су се повукле саме, а мене су елиминисали чланови Вијећа Филозофског факултета. У тој елиминацији најгласнији су били одлазећи декан проф. др Благоје Церовић, проф. др Бојка Ђукановић и проф. др Весна Килибарда, које су показале готово нездраво интересовање за тему из црногорске књижевности и жестоко лобирале што по Вијећу, што по Сенату. О каквим се интересним удружењима ради, не бих коментарисала јер је то постало веома опасно, али да су отели докторат за младога научника који не испуњава чак ни елементарне услове нити за упис докторских студија нити за рад на Факултету, то је неспорно. Подсјетићу само да је Владимира Војиновића, упркос негативним рецензијама које је добио од свих професора на оба конкурса, декан примио у радни однос и омогућио му бесплатно школовање на докторским студијама (4.500 еура), као и плату пуних шест година која је припадала кандидату са бољим референцама.
Још једна неправилност! Нити један члан Комисије пред којом је докторат одбрањен нема референце из области црногорске књижевности 20. вијека. Милорад Никчевић је професор методике у пензији а његов насљедник и бивши асистент Јаков Сабљић наслиједио је управо катедру за методику, што значи да је и он методичар. Тиме је прекршен и члан 33 Правила докторских студија, који каже да сви чланови Комисије морају бити из научне области из које се брани докторска дисертација, али ко броји? Ђаво понесе повјерење!
Што се тиче надлежности Управног одбора, можда их и има, али пошто није реаговао на допис Студијског програма од 7.5.2014, у коме се указује на неправилности, ја закључујем да ни они нису надлежни или им је пак наређено да буду ненадлежни (знате онај грм и оног зеца).
Да подćетимо, ,,егзибиционизам једног историчара књижевности’’ данас је званична језичка политика државе Црне Горе, што је потврдила и Влада одлуком о оснивању Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, који је произашао управо из Института ,,Војислав П. Никчевић’’. Честитке егзибиционистима и нека се Богу моле да у држави Црној Гори постоји институција надлежна за овако озбиљне прекршаје, иначе ће се тиме бавити европске институције. Њима не морам објашњавати шта значи регуларност процедуре.
Квалитет доктората, нажалост, у потпуности одговара квалитету процедуре. Међутим, сви моји приговори на квалитет одмах би, из добросуćедских центара, били протумачени као обрачун са менторима кандидата, што живијем што мртвијем. Процедура није нешто што се може субјективно интерпретирати, све нерегуларности огледају се у чињеницама а не у нечијем суду. Само још да нађем институцију у држави Црној Гори која је одговорна за регуларност процедура. Закон о високом образовању (члан 120, став 7) недвосмислено упућује на Министарство просвјете, а и мени се чини да управо у том грму лежи зец. Одатле је застригао ушима и наредио да се докторат брани, без обзира на процедуру: Имау ли приговор на квалитет? Немау!? Брани! Не можеш зецу, који је заузет грицкањем купуса, доказати да постоје правила нити објаснити шта је докторат – његове колеге зечеви то набављају по јефтиној цијени, па он мисли да је глодање државног купуса, некад званог Универзитет, сасвим нормална ствар.
Но, да се врнемо Страни Новаку, човјеку од повјерења! Ево његове истине изнесене у академском дискурсу, у жанру званом рецензија (20. 10. 1989. године):
,,Именован сам за трећег члана комисије за избор наставника Словеначке књижевности на Одсјеку за српскохрватски језик и југословенске књижевности... Др Војислав Никчевић, који, као и књижевник Бор, нема научне квалификације историчара језика и лингвисте написао је опширну расправу о Боровој претпоставци као озбиљном научном прилогу. Тиме др Никчевић наставља своје покушаје да се бави науком о језику, покушаје по којима је познат последњих година, као страствени козавивач да Црногорци говоре посебним, црногорским језиком. Дакако, озбиљна наука то Никчевићево интересовање не узима друкчије него као егзибиционизам једнога историчара књижевности.’’
Зар негативну рецензију оцу монтенегристике, језикословном генију!? Али ово бјеше давне 1989. године, дакле, прије но је човјек од повјерења еволуирао у жестоког домољуба без преćедана у повјесном ćећању народа мога.
Елем, у току поменуте процедуре највећи еволуционар у повјесном ćећању Домовине, мизогини козавивач предао се страстима старости, па је нимало академским дискурсом бљувао напола сварене фолклорно-руралне конструкције о женским докторатима и како се они стичу, и то баш када се испоставило да нема нити једне референце из књижевности 20. вијека. Да ли га је неко на Универзитету спријечио или упозорио на пристојност и академску етику? Боже сачувај! Таквима се вјерује.
Ректор тврди да је било опструкција у току процедуре што би значило да је јадни кандидат угрожен, међутим, било је управо супротно, што потврђује и састав нелегитимно изабране Комисије за одбрану, у којој нема нити једног професора са Студијског програма за црногорски језик и јужнословенске књижевности. Ђе смо се ђели? Моје колегинице су се повукле саме, а мене су елиминисали чланови Вијећа Филозофског факултета. У тој елиминацији најгласнији су били одлазећи декан проф. др Благоје Церовић, проф. др Бојка Ђукановић и проф. др Весна Килибарда, које су показале готово нездраво интересовање за тему из црногорске књижевности и жестоко лобирале што по Вијећу, што по Сенату. О каквим се интересним удружењима ради, не бих коментарисала јер је то постало веома опасно, али да су отели докторат за младога научника који не испуњава чак ни елементарне услове нити за упис докторских студија нити за рад на Факултету, то је неспорно. Подсјетићу само да је Владимира Војиновића, упркос негативним рецензијама које је добио од свих професора на оба конкурса, декан примио у радни однос и омогућио му бесплатно школовање на докторским студијама (4.500 еура), као и плату пуних шест година која је припадала кандидату са бољим референцама.
Још једна неправилност! Нити један члан Комисије пред којом је докторат одбрањен нема референце из области црногорске књижевности 20. вијека. Милорад Никчевић је професор методике у пензији а његов насљедник и бивши асистент Јаков Сабљић наслиједио је управо катедру за методику, што значи да је и он методичар. Тиме је прекршен и члан 33 Правила докторских студија, који каже да сви чланови Комисије морају бити из научне области из које се брани докторска дисертација, али ко броји? Ђаво понесе повјерење!
Што се тиче надлежности Управног одбора, можда их и има, али пошто није реаговао на допис Студијског програма од 7.5.2014, у коме се указује на неправилности, ја закључујем да ни они нису надлежни или им је пак наређено да буду ненадлежни (знате онај грм и оног зеца).
Да подćетимо, ,,егзибиционизам једног историчара књижевности’’ данас је званична језичка политика државе Црне Горе, што је потврдила и Влада одлуком о оснивању Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, који је произашао управо из Института ,,Војислав П. Никчевић’’. Честитке егзибиционистима и нека се Богу моле да у држави Црној Гори постоји институција надлежна за овако озбиљне прекршаје, иначе ће се тиме бавити европске институције. Њима не морам објашњавати шта значи регуларност процедуре.